Песме из којих смо учили - фрагменти самообразовања о политици и сензибилном - филм приказан на South Bank Универзитету у Лондону
Филм под називом „Песме из којих смо учили – фрагменти самообразовања о политици и сензибилном", међународног уметничког колектива Људи који долазе ниоткуда/People Coming from NowHere (платформе Докторат зa једну ноћ/PhD In One Night за естетску едукацију свих) чији је копродуцент Дом културе „Студентски град” – Академски филмски центар, Београд (финална монтажа Алекса Хаџи-Ђокић; координација Милан Милосављевић), отворио је у четвртак, 18. јуна 2020, „Конференцију о учењу и предавању" под називом „Последигиталног" на South Bank Универзитету у Лондону. Организатор приказивања филма и дебате је професор Адам Браун (Adam Brown), визеулни уметник са катедре за експерименталну фотографију, а у оквиру шире иницијативе Центра за проучавање умрежене слике и радикалног, мрежног образовања као бесплатне еманципаторске платформе будућности, понајвише међу дефаворизованим становницима нашег Света. Филму „Песме из којих смо учили" додељено је место уводничара у конференцију „Последигиталног" која је настављена у петак. У разговору после филма, а у оквиру колектива/ платформе у којој делују, учествовали су: Nina de Vroome, филмски редитељ, едукатор, визулени уметник; Дејана Секулић, виолинисткиња и истраживач звука; Леонардо Ковачевић, филозоф; Ивана Момчиловић, драматург.
Из уводног текста Адама Брауна о филму „Песме из којих смо учили-фрагментиn самообразовања о политици и сензибилном":
„Као уводни догађај овогодишњу „Конференцију о учењу и предавању", са задовољством ћемо представити филмом „Песме из којих смо учили", колектива „Људи који долазе ниоткуда". Након овог једносатног филма уследиће панел дискусија са ауторима, индисциплинарним колективом уметника: перформера, драматурга, филозофа, истраживача. Филм приказује распон идеја и пројеката који заузимају простор између образовања и уметности и који се ослањају на заједничко искуство њених актера - миграција, Рансијерових (Ranciere) писања о интелектуалном егалитаризму и опредељењу за радикалну индисциплинарност. Овај филм је сложена и богата визуелна поема која истражује једну од главних тема колектива, „кореографију образовања“. Покушај поништавања или преиспитивања супротности попут оне између радника и уметника, извођача и гледатеља, ученика и учитеља, те многобројна питања која артикулише овај филм обраћају се централним питањима овогодишње конференције, усредсређујући се на то како бисмо могли разумети и извести промене или, у терминологији групе, како бисмо „учили из садашњости“, и преиспитали однос између брзине проживљеног искуства и времена, тромости институције. Филм поставља заједно са конференцијом питања: како границе, миграције и брзо учење ситуација и преживљавања делују наспрам спорог учења привилегија. Како интернационализам, међународно умрежавање солидарности и учење „ван граница" постаје могућност за бесплатну радикалну размену знања.
Централна тема колектива – „кореографија образовања“ означава положај физичког тела (ученика, учитеља, професора, филозофа) и његов распон способности за кретање и маневарско деловање унутар композицијске партитуре образовне структуре.
Име платформе колектива – Докторат за једну ноћ – привукао је моју пажњу. Он сугерише да се брзина учења не подудара са фабричким сатом, да сви имају своја искуства брзог и трансформацијског учења. Назив предлаже и димензионални приступ, како би се могло измештати и прелазити из једне димензије у другу, а у смислу начина повезивања различитих стварности - различитих заживљених светова студената, професора, техничког и помоћног особља – на начин који користи Рансијерове идеје о радикалном егалитаризму – од уочавања разлике у тим световима до налажења заједницког у њима, преусмеравајући она понашања која су стриктно приписана уметнику, фабричком раднику, или ученику, као и подели између техничког и академског учења (која је и даље актуелна).
Све наведено ме доводи до њиховог другог концепта који ми се чини врло привлачним, а то је „учење из садашњости" – ово је тема којој ћу се вратити у нашем разговору са Џонатаном Шоом (Jonathan Shaw) из Ковентрија. Идеја да учимо из онога што се сада догађа и да то има облик учења о облику и учења о садржају. Ево нас, тренутно, планетарно у одређеној ситуацији у којој треба да учимо из садашњости.
Дакле, гледање овог филма није само приповедање, оно је представа, а у нашем претходном разговору са Иваном Момчиловић, драматургом и кооснивачицом колектива, сложили смо се да је овај филм алатка. Током његовог гледања треба остати будан, приметити многе примере интилигентног преокретања прихваћених бинарних датотека. Уочити разлике (и сличности) између перформативне природе „рада, перформанса и образовања, врсте концептуалних окрета“ које група изводи, између (фабричког) рада и уметности, слушања и стварања музике, ходања унатраг улицама великих градова (и не само унапред).
Допустите ми да вам, на уводу, представим тај један пример: нови облик музичких нота у виду партитура које ће изводити слушаоци, а не музичари, а које група користи у раду са ђацима у основној школи, али и са студентима Уметничких академија, не предајући материју него предлажући учење као колективну креацију и истраживање: учење (француског) језика кроз визеулне колаже и звук, математику и геометрију кроз савремени плес. Такво размишљање, насупрот, треба нам свима како бисмо га увели у данашњи тренутак и његове јединствене, или не тако јединствене - изазове.
Више о домаћину скупа на South Bank Универзитету:
Адам Браун је виши предавач фотографије на Универзитету South Bank у Лондону и члан је Центра за проучавање умрежене слике од 2016. Његови списи о политици умрежене архитектонске слике објављени су у часописима Philosophy of Photography, the Journal of Media Practice, E-Tropic and Leonardo Electronic Almanac као и у књизи On the Verge of Photography, Imaging beyond representation (Intellect Books, 2013.) Поглавље које критикује самопоуздање модерног финансираног Универзитета кроз његове CGI (компјутерски генерисане визуелизације) стижу у књизи Co-Curating the Future: Universities and urban heritage past and future, коју ће 2021 објавити UCL Press. Излагани је уметник, а као део тима који чине дизајнер друштвених игара Табеа Исели (TabeaIseli) и уметник Алан Варбуртон (Alan Warburton), освојио је награду за прототипизацију фотографије после фотографије, коју је организовао Fotomuseum Winterthur (Швајцарска) у сарадњи с Галеријом фотографа, Лондон и Фондацијом Julius Baer.
Са умрежним образовањем експериментише од 2007. године, када је водио „уличне радионице користећи хаковани wi-fi са студентима са UCA Maidstone, о чему је објављен рад 'Shifting Destinations', Australian Art Education, Vol 34, Посебно издање бр. 1, 2011.
На конференцији о радикалном образовању 2020, говориће о економској и структурној неједнакости у образовању.
Илустрације:
Hасловна фотографија је фотографија са радионице коју је Aдам Браун Brown водио са Николасом Мелевеом (Nicholas Maleve, Скандинавски институт за рачунарски вандализам) у 2018. години, под називом „Образовање радника у доба интелигентних машина“, у Фотографској галерији у Лондону. Николасн је позвао студенте да постану "радници по комадима“, припремајући своје властите фотографије (које је Браун снимао) као део базе тренинга за алгоритам препознавањалица.
