FILOZOFSKE MINIJATURE

Subota, 23. april, 20.00, Instagram

Pitagora je živeo u šestom veku pre nove ere. Ne sećam se godine a dan beše petak. Prolazio je pored kovačnice i zapazio da je zvuk udarca čekića od 3 kilograma za oktavu viši od onog koji pravi čekić od 6 kila. Našao je da konsonantni odnosi tonova (kvarta, kvinta i oktava) zvuče skladno, a disonantni ne. Intervali između tonova mogu da se izraze brojevima, to mu se učinilo kao ključ svemira. Planete i zvezde se kreću i svak proizvodi jedinstven zvuk, a sve zajedno stvaraju harmoniju sfera. Muziku koju prave ljudi je odjek ove kosmičke, koju ne čujemo, jer je (od)uvek prisutna. Teorija je bila veoma uticajna do poznog 17. veka, onda je, sa uzdizanjem naučnog pogleda na svet, zaboravljena.

U 20. veku je Štokhauzen povezao kosmološko shvatanje muzike pitagorejaca sa savremenom tehnologijom. Svaki čovek je radio prijemnik, prima vibracije iz svemira. Talentovani (kompozitori) ih prevode u zvuk i tako postaju predajnici. Vojadžer i kasniji sateliti su prolazeći kraj planeta snimali nečujne elektromagnetske signale. NASA ih je u ovom milenijumu pretvorila u zvučne, objavljen je album Symphonies of the Planets. Čuli ne čuli, svemir peva. Baš zato što je varijetet kosmičkog tonaliteta svaka muzička skala ima poseban i moćan efekat na ljude.

Ovo je najduža od 10 minijatura. Autor je izvirio iz tame (beskonačnog) i srdačno se preporučuje.