THE VELVET UNDERGROUND

Petak, 11. mart u 19.00, Studio 28

Godina je 1966, grad je Njujork. U (poljskom narodnom) Domu predstavljen je Plastic Inevitable Show Endija Vorhola. U Dom su još svraćale pridošlice iz Istočne Evrope čiji su snovi o uspehu pregaženi. Tamo su još su mogli da besplatno dobiju tanjir tople supe. Služile su ih mlade volonterke, glava punih Mickijevičevih stihova i pouka iz crkve. Uz utvare romantične ljubavi i božje milosti sporo su se raskravljivali poraženi i utrnuli. Ovaj tužni valcer smenilo je varničenje rok grupe, zvuk električne viole je svrdlao kroz dim i žagor. Po muzičarima su igrale svetlosne mrlje: na zid ispred kog su stajali projektovani su slajdovi. Mahniti plesač se uvijao u ritmu i pucao bičem. Pevač je pljuvao stihove o očajnicima koji žive za susret s dilerom droge ili trenutak ludila iznad čizmica devojčice u sobi jeftinog hotela. I o crnom krilu koje škripi iznad svih; anđeo smrti pevuši aj či či, či,či, aj; onog kojeg ugleda na poslednjem slogu poneće sa sobom. Ljudi u publici, zapanjeni pesmama i predstavom, nisu znali kako da reaguju. Do tada nije bilo ničeg što bi ih pripremilo na ekstrat avangardne i eksperimentalne umetnosti kojem život daje krv iz rokerskog srca.

Takav je bio jedan od prvih nastupa Velvet Underground. 55 godina kasnije o ovoj grupi je Tod Hejns snimio film koji je po opštoj oceni bio najbolji dokumentarac 2021. Nasleđe Velveta inspiriše i obavezuje onog ko se njime bavi da izvuče najbolje iz sebe.