4. 11. 2015.| Filmski program

USAMLjENI GLAS ČOVEKA:

CIKLUS FILMOVA ALEKSANDRA SOKUROVA

 

Rođen je u Sibiru ali je detinjstvo proveo u stalnim selidbama zbog oca koji je bio vojno lice. Studirao je istoriju, ali ga je ljubav prema pokretnim slikama odvukla na televiziju na kojoj se zaposlio već sa 19 godina. Kao producent radio je na mnogim emisijama i programima, a nakon diplomiranja upisao se na prestižnu filmsku akademiju VGIK u Moskvi. Diplomski film, Usamljeni glas čoveka nije smeo ni da prikaže jer je, po mišljenju vlasti, sadržao anti-ruske stavove. Ipak, u tim godinama stekao je podršku jedne od najvažnijih figura ruskog filma - Andreja Tarkovskog koji je prepoznao njegov talenat i podsticao ga da ostane dosledan svojoj viziji. Zahvaljujući njegovoj preporuci, Sokurov je pronašao posao u studiju Lenfilm, gde je nastavio da snima filmove. Njihovo prijateljstvo trajalo je do smrti Tarkovskog koja je Sokurovu teško pala, a svoje poštovanje prema slavnom reditelju iskazao je biografskim filmom Moskovska elegija.

Iako sovjetski cenzori nisu dozvoljavali da publika vidi njegove filmove, Sokurov je ostao istrajan i nastavio da snima čak i kada mu je zbog toga pretio zatvor. Skoro deset godina nakon što je snimljen, film Usamljeni glas čoveka konačno je ugledao svetlost dana i prikazan je na festivalima u Lokarnu i Moskvi.

Sokurov je tokom svoje plodonosne karijere jednako radio na dokumentarnim i igranim filmovima. Istovremeno je na radiju producirao program za omladinu, držao kurs filmske režije u studiju Lenfilm, a krajem devedesetih vodio je emisiju Ostrvo Sokurova gde je diskutovao o poziciji filma u savremenoj kulturi. Iako je privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, pravi proboj na svetsko tržište je doživeo tek 1997. sa filmom Mati i sin koji je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Berlinu. Ovaj potresni, poetični film prikazuje odnos majke na samrti i sina koji brine o njoj. Sokurov je koristio ogledala i filtere kako bi iskrivio sliku i postigao jedinstven vizuelni stil koji zajedno sa snolikim pejzažima i zvucima vetra i talasa stvara elegično raspoloženje.

U radu Sokurova možemo pronaći određene tematske celine, te je tako ovaj film prvi u nizu svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. Otac i sin nastavlja ovu studiju, a najavljeni Dva brata i sestra bi trebalo da je završi. Bavio se i ratom u tri filma u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata. Zlatni lav na Venecijansom festivalu 2011. bio je kruna stvaralaštva istaknutog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova i ultimativno priznanje koje je učvrstilo njegovu poziciju kao jednog od najvažnijih svetskih autora današnjice. Njegov put do priznanja bio je dug i naporan, često osporavan od strane filmske kritike i vlasti, ali uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji. U preko trideset godina dugoj karijeri Sokurov se bavio temama većim od života - istorijom, strukturama moći, i ljudskom dušom na njemu svojstven način. Dokumentovao je živote velikih ljudi, od istorijskih velikana Hitlera i Lenjina, preko Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog. Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se i bavio slučajevima običnih, nepoznatih ljudi i apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima. Njegovi filmovi su prvenstveno jedinstveno estetsko iskustvo, često bez jasnog narativa, filmska poezija potpuno jasna samo njemu, a drugima ostavljena na tumačenje.

 

Iz kataloga 43. Festa

 

Sreda 4.11. u 19:00, Mala sala

RUSKI KOVČEG

ul: Sergej Drejden, Marija Kuznjecova

Rusija, 2002, 99’

 

Film kroz integralnu naraciju, u jednom velikom kadru-sekvenci beleži tri veka ruske istorije smeštene u muzeju Ermitaž - od vremena cara Petra pa do naših dana. Pred kamerom nemačkog snimatelja Tilmana Bitnera, snabdevenoj specijalnim uređajem, prošlo je 862 učesnika, koji su tumačili stvarne ili izmišljene ličnosti iz raznih epoha. Direktor Ermitaža, Mihail Pjotrovski, koji u filmu igra samog sebe, rekao je da su se odmah odazvali pozivu Sokurova i s velikim interesovanjem pristupili ostvarenju njegove zamisli.

 

Posle projekcije razgovor o filmu vodiće Zorislav Paunković i Ivan Velisavljević

 

Sreda 4.11. u 21:00, Mala sala

ALEKSANDRA

ul: Galina Višnevskaja, Vasilij Ševcov

Rusija, 1997, 95’

 

Aleksandra Nikolajevna je pozvana od strane njenog unuka, Denisa, višeg poručnika u ruskoj vojsci, da poseti vojnu bazu u Čečeniji. Njen put je potpomognut od strane vojnika koji su joj dodeljeni kao pratnja. Vrlo brzo su dva mlada regruta koji je prate napadnuta u oklopnom vozu.

Po dolasku u vojni kamp Aleksandra je odvedena na mesto gde je čeka unuk. Ali ona odbija da sedi u šatoru zbog letnjih vrućina. Lutajući, upoznaje mlade vojnike u bazi i jedan potpuno nov svet.

 



Vrste materijala u arhivi: Fotografija


foto: Višnja Vujović