10. 1. 2017.|

Utorak, 10. januar, 19.00, Mala sala

FRI DžEZ

 

Tradicija je suviše važna da bismo je prepustili tradicionalistima

 

Ako ćemo po tinejdžerskom kriterijumu - ko je prvi počeo, nećemo daleko. Recimo da su pioniri bili Sesil Tejlor, Ornet Kolmen i Don Čeri. Baklju su preuzeli Albert Ajler, Soni Marej i Arči Šep, kasnije su je raspaljivali Art Ensemble of Chicago i Entoni Brekston. Negde između Orneta i Alberta ustao je Džon Koltrejn, učio je od obojice, a sam osvetlio puteve za sve potonje, do danas. Nosioci su bili solisti i manje grupe, izuzev velikog benda San Ra, koji je inspirisao nastanak AACM, delom i Jazz Composers Orchestra i nekolicine drugih. Trebalo je da fri (ili New Thing) oslobodi i preoblikuje afroameričku kulturu, ali su od početka bitno doprinosili i belci - Stiv Lejsi, Geri Pikok. Čarli Hejden i Karla Blej su se uključili i u snažna politička istupanja.

 

U Evropi su američke pionire prihvatali bolje nego u domovini, nadovezao se niz evropskih muzičara: Peter Brocman, Evan Parker, Derek Bejli. Jedne je vodila politika, druge filozofija, treće religija. Mnogi su sisali majku Afriku, neki su se okrenuli Aziji. Ono što je povezivalo vrlo različite pojedince i pristupe jeste potreba za novim. Zbog radikalnih metoda: zaobilaženja harmonskog kompleksa, izbegavanja utvrđenog ritmičkog pulsa i odbacivanja lepote tona (u korist zvuka), za većinu tradicionalista sve to beše prevara, odnosno stranputica. Kako reče Majls: Tradicija je suviše važna da bismo je prepustili tradicionalistima. Zato, ako ćemo ozbiljno... Hoćemo.