28. 12. 2018.| Mićunov ćošak

Petak 28. decembar, 19.00, Mala sala
PLAVOOKI SOUL

 

Izraz Blue-Eyed Soul prvi je upotrebio jedan radijski voditlj da opiše muziku THE RIGHTEOUS BROTHERS. „Pravedna braća“ nisu bila ni ukakvoj rodbinskoj vezi, a pevanje su učili slušajući ploče Reja Čarlsa. Zvučali su tako „crno“ daje bilo potrebno naglasiti da se radi o belcima. Godine 1956. snimili su You’ve Lost That Lovin’ Feeling sa Filom Spektorom kao producentom (i koautorom pesme) i od tada se pitanje mogu li i beli da ostave značajan trag u zemlji soula, više nije postavljalo. Početkom 60ih je duboki kontraalt TIMI JURO uzbuđivao i publiku i kritičare, kasnije je platinasta plavuša KRIS KLARK snimala za Motaun, i dobro joj je išlo. THE BOX TOPS su 1967. postavili novi standard sa The Letter, a njihovpevač i gitarista Aleks Čilton tek je napunio 17. DžENIS DžOPLIN je na festivalu u Montereju delila scenu sa idolom, Otisom Redingom; ubrzo se sa novom grupom okrenula soul roku. Ni u Britaniji nisu mnogo zaostajali. Naslov najvećeg soul hita DASTI SPRINGFILD Son of a Preacher Man dobra je metafora za nekolicinu pevača (STIVI VINVUD, VAN MORISON, DžO KOKER...) koji su odrasli na muzici čiji je glavni izvor crna crkva, gospel.

 

Najbolji snimci ovih umetnika bili su tako dobri da je u narednoj, sedmoj deceniji prošlog veka,  postavljeno pitanje ima li kovanica plavooki soul smisla. Od kakvog je značaja boja kože? Kako reče onaj isti DJ s početka priče: „Il’ je soul ili nije – i to ti je!“.