Представа „МУЗЕЈ ЖИВИХ ЉУДИ“

Уторак, 12. март
20.00, Велика сала 

Позориште једног глумца
„МУЗЕЈ ЖИВИХ ЉУДИ“ 
Голооточка сага према истоименој књизи Драгољуба Јовановића

Игра: Јовица Јашин
Драматизација: Горан Ибрајтер
Режија: Љубослав Мајера
Музика: Владимир Агић Ага

Улаз слободан.

О представи

Захваљујем се мом покојном оцу Ивану, који је кроз своје ћутање прозборио три реплике нама – синовима, а које сам морао (без одобрења Д. Јовановића – такође покојног) да укомпонујем у овај омаж посвећен свим  традалницима свих времена! Хвала им!

Љубослав Мајера, редитељ

Голи оток је свакако једна од тамних мрља наше историје. Мрља о којој се дуго и тешко ћутало. Табу. Најхрабрији су проговорили тек три, четири деценије након самог збивања. Најједноставније речено, у питању је обрачун међу комунистима – следбеницима тврде, стаљинистичке струје и онима који су се определили за социјализам са људским ликом. Но, остављамо историчарима да се баве суштином тог феномена.

Драгољуб Јовановић спада у ред оних који су морали проговорити. Његова двотомна књига Музеј живих људи, која је послужила као основа за текст истоимене монодраме, ако је треба жанровски одредити, налази се у простору између прозне литературе и документарно-историјског записа. Она не залази толико у идеолошка разматрања, у расправе ко је у праву, а ко у криву. Јовановић фокус ставља на људску димензију читавог збивања. Њега занима пре свега ко је у паклу Голог отока сачувао образ и човечност, а ко се показао као зликовац и нечовек. Питање која и чија визија социјализма је боља, исправнија код њега тек провејава. У крајњој линији, он нам до конца своје повести не открива да ли се дистанцирао од стаљинизма, ако је то уопште и била његова идеолошка матрица.

Оправдано се данас може поставити питање кога још уопште интересује Голи оток, кад смо се као друштво одрекли социјалистичког пута пре више деценија. Можда само непосредне судеонике, али мало је њих данас међу живима. Или њихове ближње који су били непосредни сведоци њихове патње која се и те како наставила након година саме робије. Нисам од оних који сматрају да је ово тема коју треба одложити у фасцикле. При том сам свестан да концепцијске расправе о облицима социјализма мало кога данас дотичу, осим људи у стручним круговима. Голи оток пажњу заслужује као метафора, као један од појавних облика оне мрачне стране човека и човечанства. А како другачије сагледати појаву да се на гулаг реагује гулагом? У том контексту има смисла бавити се овим феноменом и данас, јер нас се тиче. Да нам се нешто слично не понови и да не будемо понављачи код приљежне учитељице Историје.

Горан Ибрајтер, драматург

Драгољуб Јовановић, официр српске краљевске војске, преживео је немачки војни логор, а затим и комунистички логор на Голом отоку. Његови голооточки мемоари неупоредиво су сведочанство о логорским страхотама код нас. Њихов рукопис сам ја открио читаоцима и објавио га као незаобилазно дело. Оно је и једно од срца мојих Гатања по пепелу. Према њему створена је сад приповедна представа, прва таква у Србији и која ће вас оставити без даха. Не пропустите је.

Јовица Аћин, књижевник

1948. била је у Југославији година велике људске драме и страдања. Из угла СССР-а, те године, догодила се у Југославији издаја идеје комунизма; према виђењу западног, капиталистичког света та година је почетак обликовања Титове Југославије као антисовјетске државе истурене према свету комунизма по моделу Совјета; из угла Титове комунистичке структуре то је била битка за власт са онима који су више веровали култу Стаљина него култу Јосипа Броза.

То је била година када су се отварала питања одбране комунистичких уверења и време када се реч издаја чула на обе сукобљене стране. То је епоха колективног страха од стаљинистичких метода које је примењивала југословенска комунистичка држава позивајући се на одбрану од стаљинизма. То је време честог доушништва којим су уништаване људске судбине. То је време чишћења унутар југословенских комунистичких структура из којег је потом израсла нова привилегована владајућа класа.

др Милан Мицић, историчар

Аутори

Јовица Јашин (1949)
Завршио Факултет драмских уметности у Београду (Одсек позоришна продукција). Члан позоришних кућа: Кикинда, Тузла и Зрењанин. У позоришту одиграо око деведесет улога. Играо на филму и ТВ серијама у продукцији РТВ Сарајево и Београд. Члан је ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина од 1993. године. 
Значајна остварења у представама по текстовима Нушића, Крлеже, Брешана, Стерије, Христића, Шекспира, Селимовића, Ковачевића, Стефановског, Шајтинца... 
Оснивач „ПОЗОРИШТЕ  ЈЕДНОГ  ГЛУМЦА ПР ЈОВИЦА ЈАШИН“. На репертоару су му монодраме: Паорска грозница Радивоја Шајтинца; Франше Д'Епере на Јужном Булевару Александра Поповића, Има једна земља и Деда мразове невоље (монодрама за децу) Бојана Љубеновића и Музеј живих људи - Голооточка сага Драгољуба Јовановића, са којима је постигао значајане успехе код публике и на позоришним фестивалима у Србији и региону.

Драгољуб Јовановић (1923-1996)
Био је генералстабни официр пре рата, један од учесника у пучу 27. марта 1941, ратни војни заробљеник у Немачкој за време рата, високи официр Југословенске армије од 1945, војни експерт и наставник у армијским училиштима. Преживео је искуство голооточког заточеника и непоправљиве банде над којој је вршена свакојака психичка и физичка тортура. Његово писање је писање човека пуног бола, али и поноса.
Прихватајући се пера, Јовановић није имао намеру да написе дело литералне вредности. Његов циљ је био да, описујући шта је проживео на Бањици, у Старој Градишки и на Голом отоку, сачува од заборава и својим сведочењем допринесе бољем упознавању наше недавне прошлости.

Василије Крестић

Љубослав Мајера (1951)
Живео сам, растао и развијао се у породици у којој се велики значај посвећивао култури уопште, очувању културне баштине словачког али и свих народа, нарочито оних, који су живели на овим нашим просторима (отац један од оснивача и уредник словачког недељника „Хлас ľуду“, мајка просветни радник и писац).
Основну школу и гимназију сам завршио у Бачком Петровцу на словачком језику. Факултет сам завршио 1975 године у Братислави, позоришну режију у класи професора М. Пиетора и Л. Захара. Првих осам година сам радио као редитељ у телевизији Нови Сад (режирао десетке документарних филмова, фељтона, репортажа), а следећих једанаест сам радио у Новосадском радију у редакцији драмског програма (режија више од 100 радио драма за децу и одрасле на свим језицима у којима је емитован програм РТВНС – српски, словачки, мадјарски, румунски и русински језик). Као гостујући редитељ сам радио у Берлинском радију (Немачка), у Словачком радију у Братислави.
Истовремено сам режирао позоришне представе у аматерским и професионалним позориштима у земљи и иностранству: Нови Сад, Београд, Кикинда, Зрењанин, Сомбор, Суботица, Шабац, Крушевац, Ужице, Мостар, Будва...Берлин, Братислава, Прешов, Нитра, Зволен, Трнава, Мартин, Брезно...
Мој стваралачки рад је презентован у свим републикама бивше Југославије, Словачкој, Мадјарској, Румунији, Бугарској, Чешкој, Аустрији, Данској, Француској, Египту, Канади, Албанији. 
Добитник сам бројних награда за режију, између осталих Стеријине и Награде Ардалион (Путовање за Нант, НП Сомбор, 1977).
Више пута био члан Жирија Стеријиног позорја, те једном председник жирија.

Горан Ибрајтер (1962)
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1988. на Групи за филозофију. Мастер студије драматургије на Академији уметности Нови Сад завршио 2017. године. 
Аутор је драма Карданус (премијерно изведена 2007. у Народном позоришту Ужице у режији Љубослава Мајере, објављена у едицији Савремена српска драма, 2008. и на енглеском у Сцени, 2015) и Срце више није моје (премијера 2014, Новосадско позориште/Савез драмских уметника Војводине у режији Богдана Јанковића, објављена у Алманаху драме Друштва новосадских књижевника, 2022). Представа је тренутно на репертоару Градског позоришта „Семберија“ у Бијељини (премијера 2021). 
Добитник је награде за савремени драмски текст на 5. међународном кикиндском позоришном фестивалу (за текст Срце више није моје, 2014) и награде за адаптацију на Сусрету аматерских позоришних друштава Војводине у Старој Пазови 2014. године (за текст Гори, госпођице моја, по истоименом филму Милоша Формана). 
Био је директор Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин у  периоду 2000-2004. и 2007- 2010. Након тога прелази у Стеријино позорје, где ради на месту извршног директора. 
Добитник је награде „Никола Пеца Петровић“ за најуспешнијег позоришног менаџера 2004. године (награду додељује Народно позориште Сомбор).