АФЦ У 21. ВЕКУ: НАЈВЕЋИ УСПЕСИ (АУТОРКЕ)

Програм поводом 50 година ДКСГ Академски кино-клуб постао је део Дома културе „Студентски град” 1976. године, под именом Академски филмски центар. За готово педесет година рада у великом новобеоградском Студењаку, АФЦ је постао, сасвим сигурно, најважније место у региону за авангардни филм, један од најважнијих продуцената експерименталног и документарног филма у Србији, пресудна установа за развој публике, али и продукцију анимираног филма, и кључно место студентског образовања у области филма и видеа изван факултета и академија. О томе сведоче бројне награде, историјски значајна издања фестивала Алтернативе филм/видео и Балканима, велика имена филма и видеа која су гостовала у АФЦ-у, богати Архив алтернативног филма, као и небројене радионице, семинари, округли столови и трибине.
Нешто од тога је сада већ далека историја о којој су већ написане, и несумњиво ће се тек писати, књиге и академски радови. Али успеси филмских аутора АФЦ-а у 21. веку чине се као наша садашњост и темељ за будућност. Зато ћемо се осврнути на њих.
Аутори Академског филмског центра (АФЦ) Дома културе Студентски град пробој су остварили почетком века на Мартовском фестивалу. Неки од њих почели су још 1980-их, попут Игора Тохоља (Ноћне кретње, дневни снови (Елдорадо), приказан на Мартовском 2001), а неки сазревали у ауторе особеног стила и израза: Боб Милошевић/Изванредни Боб (Boogie Woogie, приказан 2002), Исидора Илић (I’ll Be There, приказан 2004), Бошко Простран (Love Triangle, приказан 2004), Зоран Таировић (Црвенкапа, 2009), Милош Томић (Микроб и Стеван, приказан 2012)...
У АФЦ су 2010-их, на резиденцијални програм Алтернативе филм/видео фестивала, обновљеног 2003, а међународног од 2006, долазили аутори из иностранства и снимали филмове у Београду, поставши тако тзв. четврта или глобална генерација аутора АФЦ-а.
Тако се АФЦ отворио за међународну сцену и тамо постигао значајне успехе. Филм Ја кад сам била клинац, била сам клинка (2013) Иване Тодоровић уврштен је и у званични програм Берлинала, као и Sky Lines (2014) британско-немачке ауторке Надин Пулен, а два
филма иностраних аутора добила су награду за најбољи експериментални филм Мартовског фестивала: Yugoslavian Home Movies (2013) Сализ Хјуз из САД и Изнад Београда (2015) Андреса Денегрија из Аргентине.
У овом периоду све већи број ауторки стварао је филмове у АФЦ-у: Јелена Бешир, Мирела Сребрић, Ива Ћирић (све три ауторке са значајним анимираним остварењима), Сенка Домановић, Гордана Смуђа, Милица Јовчић, Стефана Савић, Нина Кројцингер, Марија Ковачина, Маја Новаковић… Филм А сад се спушта вече (2019) Маје Новаковић постао је својеврстан феномен: вероватно најнаграђиванији филм у историји АФЦ-а, квалификовао се чак и за Оскара.
Стога ћемо у овом избору погледати највеће успехе управо ауторки АФЦ-а у 21. веку.

Програм:

Огледало (2005), Јелена Бешир, 8’ 13’’

Златна медаља Београд Мартовског фестивала (2005)

Ја кад сам била клинац, била сам клинка (2013), Ивана Тодоровић, 29’ 58’

Главни такмичарски програм кратких филмова Берлинала (2013), Златна медаља Београд Мартовског фестивала (2013)

Sky Lines (2014), Надин Пулeн (Nadine Poualin), 9’ 55’’

Главни такмичарски програм кратких филмова Берлинала (2014), Најбољи експериментални филм Lionshead Film Festival, Далас (САД)

Yugoslavian Home Movies (2014), Сализ Хјуз (Salise Hughes), 11’ 41’’

Гран-при Мартовског фестивала (2014)

А сад се спушта вече (2019), Маја Новаковић, 27’ 30’’

Преко педесет награда на међународним фестивалима, укључујући и награду у Северној Каролини (САД), која је омогућила и квалификацију за Оскара.