АНТОЛОГИЈА КРИКОВА

Субота, 28. мај, 20.00, Instagram

Невоља углавном не долази сама већ са сестрама, па опколе човека. Овај осети потребу-  1) да се одвуче негде или нема никог или тумарају саме колеге несрећници и 2) пусти глас из грла не били за њим макар на кратко излетео из беде. У пар наврата ја сам био тај човек, а уместо крика из мене изађе некаква рахитична шкрипа пуна рупа; није донела олакшање него подвукла фрустрацију. Треба вежбати, учити од најбољих, па још вежбати. То важи и за природно надарене. Диаманда Галас је својевремено у Лондону држала радионицу под насловом „научите да стварно вриштите“. Заинтересованих је било толико да су многи месецима чекали да се ослободи место. Људи знају да је важно остати са елементарним.

За само неколико секунди криком се могу изразити бол, бес, страх,пораз, пожуда, тријумф (...) – истинитије и узбудљивије него на било који други начин. Популарна музика је прави рудник крикова који продиру директно у мозак и тешко их је заборавити. Мењају етику и естетику: после њих се многа уважена дела чине млака и преопширна. А нема ни покушаја неке класификације, повезивања са билошком основом, људским искуством и историјом уметности.

Овај кратки филм представља исечак из личне антологије: крике Галасове, Никo, Морисона, Игија Попа (...) и приче о сваком од њих. Наравно, уз вокалне ту је и понеки инструментални јаук, па ћемо видети куда нас то води.