БИТЛСИ – ЗАУВЕК?

Уторак, 22. новембар, 19.00, Мала сала

О еволуцији Битлса у уметнике чија дела релевантно коментаришу духовне чињенице унутрашњег и спољног света својевремено је говорио Ален Гинзберг. Као пример је навео Eleanor Rigby; група је другачије него у раном периоду сагледала своју (милионску) публику. „Сви ти усамљени људи“ су добили одштампане текстове песама на полеђини омота албума Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, да у својим собама откривају оно што лебди „између редова“. Одустајање од наступа „уживо“ је погодило тинејџере који су долазили да вриште и виде своје хероје; преостало им је да нађу нове или заиста чују дотадашње и одрастају са њима. На текстуално сазревање Ленона и Макартнија снажно је утицао Дилан. У својим хроникама Боб завршава приказ гневне 1968. године реченицом: „ствари које су до тада биле традиционално црно-беле одједном су експлодирале у јасним, радосним бојама“. Потребу за новом свешћу најупечатљивије је представила сцена из анимиране бајке Yellow Submarine, мозгови се буде и пуне зачујућим сликама уз звуке Strawberry Fields Forever. Битлси су репрезентовали и мејнстрим и контра-културу 60-их, касније су их нове генерације виделе кроз наочаре свог доба. Кад се појавио филм Y. Submarine нападан је због визуелне неконзистентности (од неосецесије до попарта) а десетак година касније препознат је као рано ремек-дело постмодернизма. Не знамо да ли ће музика Битлса стварно нешто значити онима који расту уз видео игрице, али о свему осталом имамо шта да кажемо.