ОТВОРЕН 20. ФЕСТИВАЛ АУТОРСКОГ ФИЛМА

FILM "BEOGRADSKA SONATA" NA BELDOCS FESTIVALU

Na BELDOCS festivalu biće prikazan film „Beogradska sonata“ Gordane Smuđe u produkciji Akademskog filmskog centra Doma kulture Studentski grad u ponedeljak 12. maja u 20 časova u Novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke.

Intervju sa Gordanom Smuđom

Gordana Smuđa, rođena je u Beogradu, gde je 2005. godine završila master studije Dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti. Autor je pozornišnih i radio drama, scenarija, eseja i teorijskih radova o filmu i pozorištu, a njena poezija i proza su  nagrađivani. Film “Beogradska sonata”  biće na BELDOCS festivalu, gde ćete imati priliku da pogledate priču o nedostatku empatije u modernom društvu. Film nas uvodi u svet ljudi iz Udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe koji dane provode pod zemljom, u atomskom skloništu, korišćenom za vreme bombardovanja, bez svetlosti i svežeg vazduha. Ipak, i u tim uslovima, njihova kreativnost i način života mogu biti dobar primer za sve nas.

Mislite li da filmom Beograska sonata mozete da utičete na ljude i probudite im svest ?

Umetnost je u svim vremenima trajno menjala svest ljudi. Ipak, uticaji koje primamo od umetničkih dela su suptilni, a delotvorni samo ljudima otvorenog srca. 

Da li mislite da je snaga uma jedan od najbitnijih pokretača svakog čoveka?

Film „Beogradska sonata“ ne govori o snazi uma. Za takav film bili bi potrebni potpuno drugačiji protagonisti, možda Bil Gejts ili neki drugi poslovni genije. U društvu glupaka, um je precenjen. To je logično. Za onim čega nema, velika je potražnja, visoka je cena i svi koji mogu, spremni su da je plate. Naš film govori o snazi ljudskog duha, onog koji je priključen na dušu, ne na um. Samo taj duh može da ponosno hoda u atomskom skloništu bez prozora i vrata, bez svežeg vazduha, tamo gde su ljudima oduzeti i ponos i jednakost, pa ako hoćete i sloboda.

Možete li mi u par reci opisati kakvi su utisci sa snimanja i kakva je to vrsta energija koja je prisutna?

Ovo je bio moj rediteljski debi. Energija koju smo dobijali od protagonista filma, bila je više nego dovoljna da sa zadovoljstvom i srećom radimo, da isčekujemo sa nestrpljenjem ponovni susret sa njima, da im se radujemo baš kao i oni nama. 

Šta Vas je navelo da se pozabavite problemom empatije i osobama sa posebnim potrebama ?

Empatija je bazično čovekovo izlaganje sebe svetu u kom živi. Društva bez empatije, postaju društva bez simpatije, a onda i ona potpuno lišena emocija. Protagonisti filma su, kako ih društvo zove, invalidi. Ne sviđa mi se ta definicija, zato što mislim da su oni validni ovom društvu, ali društvo ih, nazivajući ih tako, ustvari suprotstavlja samom sebi, pokušavajući da zamaskira svoju nevalidnost. Oni nisu ni ljudi sa posebnim potrebama, zato što svaki čovek, u svim vremenima, ima sasvim posebne potrebe. Oni su posebni i tu nema dileme. Posebni su po svojoj snazi i čistoti duha, po tome što se ne zamaraju nebitnim stvarima i po tome što su njihova srca kao baloni koji lete vedrim nebom. Svima mame uzdah, a samo neki mogu da se i provozaju. Mi smo imali tu čast i sreću.       

Da li ste ovim filmom hteli da poručite da mogu da nauče nešto i od ljudi sa posebnim potrebema?

Ko hoće da uči, uvek i svuda to može. Pitanje je da li je učenje nešto što je (posebna) potreba čoveka danas ili nije. Potrebna je hrabrost da se nauči. Pre učenja dolazi priznanje da ne znamo, a za to priznanje mnogi nisu spremni ili nisu hrabri. Učenje od ljudi iz Udruženja za mentalno nedovoljno razvijene osobe je hod po tankoj žici srca. Potrebno je zaboraviti sve što su nas učili, da bismo naučili nešto novo od njih. A oni imaju tako mnogo da kažu, ređe rečima, a često svojim tišinama i osmesima.  

Koliko je bilo teško naći finansijska sredstva za film ? Da li ste imali podršku od samog početka?

Nijedan fond u Srbiji koji se bavi kulturom nije prepoznao vrednost filmskog dela ovakve poruke. Išli smo zvaničnim konkursnim putem i ti putevi su bili pretrpani, tako da za „Sonatu“ nije bilo mesta tu. S druge strane, pozicija sa koje nastupa ovaj film je utoliko čistija. Podrška ovom filmu su bili ljudi koji su tu bez obzira na sve. Direktorka fotografije Bojana Anđelković dala je svoj pečat ovom filmu, bez nje on nikada ne bi ni nastao, niti bi bio ovakav. Montažer Milan Milosavljević se verujući posvetio radu na ovom filmu, a pomoć je došla i u montaži zvuka od Miloša Koraća. Nismo imali sredstva ni od početka, ni do kraja, ali svejedno je film našao put do publike. Prikazan je, za manje od godinu dana, na brojnim svetskim festivalima: u Turskoj, Španiji, Venecueli, Čileu, Nemačkoj, Mađarskoj, Kolumbiji, više puta u Srbiji. Na festivalu “Uhvati film” u Novom Sadu je proglašen Najautentičnijim filmom festivala, a nagrada za dokumentarni film dodeljena mu je u Budimpešti na 17. Faludi filmskom festivalu. Podrška su mu i danas ljudi koji ga gledaju i o njemu razmišljaju. Promišljajući o “Beogradskoj sonati”, oni promišljaju o sebi. 

Tijana Đukić

Izvor: www.beldocs.rs