ХАРД БАП

Četvrtak, 17. novembar, 19.00, Mala sala

HARD BAP

Posle eksperimenta sa složenim aranžmanima i mekšim zvukom kul džeza, Majls Dejvis je imao problema sa drogom. Ponovo je izbio u prvi plan albumom Walkin, 1954. godine. Vratio je u muziku plamen i improvizaciju bi-bapa, uz nešto jednostavniju ritmičku koncepciju. Za novi pomak u pravcu fanki stila bluza najzaslužniji je bio njegov pijanista Horas Silver, koji je sa svojom grupom - The Jazz Messengers - oživeo atmosferu crnačke crkve. Ubrzo mu je liderstvo preoteo Art Blejki, jedan od prvih džezera koji je proputovao Afriku, svirao sa plemenskim bubnjarima, prešao na islam.

Ceo hard bap pokret beše tesno povezan sa velikim uzletom samosvesti Afroamerikanaca. Pod sloganom Crno je lepo počeli su da uzdižu vlastitu kulturu, koje su se do tada stideli. Prestali su sa peglanjem kose u korist afro-frizura, nosili dašiki, hvalili soul food (krilca i škembiće), veličali bluz i gospel. Ipak, za proboj hard bapa bila je ključna diskografska kuća Blue Note, koju su vodili belci. Pod njihovim okriljem orguljaš Džimi Smit je ređao hitove, a grupe predvođene eksplozivnim solistima (Džoni Grifin, Li Morgan, Donald Berd...) snimale klasične albume. Od velikih, za Blue Note nije snimao kvintet Kliforda Brauna i Maksa Rouča (sa Sonijem Rolinsom) i bend Kenonbola Ederlija. Krajem pedesetih popularnost soula je promenila smer hard bapa. Na poplavu klišea odgovorili su Čarls Mingas i Džon Koltrejn, kompozicijama u kojima je produbljena emocija crkvene službe spojena sa vrhunskim džezom.