КАД БУДЕМ МРТАВ И БЕО

1-3. 4. Mala sala

OMAŽ DRAGANU NIKOLIĆU, VELIKANU JUGOSLOVENSKE I SRPSKE KINEMATOGRAFIJE

Govoreći o tome šta ga je vodilo kroz život, karijeru, u šta je verovao, Dragan Nikolić, veliki glumac, personifikacija beogradskog urbanog duha, rekao je:

Verovao sam u sebe, u želju da pobedim, ali i da pobedim sebe. Biti mangup, podrazumeva pre svega čast... Ovo što nas okružuje nije mangupstvo, nije ni hrabrost...Važno je da pokušaš da prođeš kroz život elegantno, da probaš da se ne isprljaš, a i ako se isprljaš, da pokušaš da se ne obrukaš...Dostojanstvo je mera stvari, norma koju čovek, ako nema, može i mora da nauči...Greške koje sam pravio u životu nisu bile sudbonosne...U svoje uspehe ubrajam i kritične situacije koje sam uspeo da prevaziđem. Ne mora da znači da sam izašao kao pobednik, ali i iskustvo je vrsta pobede. I život i gluma su pobeđivanje bez pobede... A i to može da bude opasno - ako ti se ispune svi snovi, postane dosadno.Meni još nije dosadno. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao. A pisalo je: “I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem”

Petak 1.4. u 19.00

KAD BUDEM MRTAV I BEO

r: Živojin Pavlović

ul: Dragan Nikolić, Ružica Sokić, Dara Čalenić, Neda Spasojević

SFRJ, 1967, 79’

Priča o mladom sezonskom radniku labilnih moralnih kvaliteta, koji, ostavši bez posla, posle dugog lutanja i mnogih pokušaja da nađe svoje mesto u društvu i životu, bez utočišta i podrške, tragično završava život.