КЛЕПТОН: ЛЕЈЛА И ДРУГЕ ЉУБАВНЕ

Среда, 15. новембар, 19.00, Мала сала

Размишљајући у борхесовском духу о Ерику Клептону могло би да се каже да се све у Клептоновом личном и уметничком животу до 1970. дешавало само зато да би написао и извео Лејлу. Или ипак судбина не постоји? Како год било, овај изузетан албум није убедио ону која га је инспирисала, Пети, да остане са Ериком. Очајника су дотукле смрт Хендрикса, пријатеља, и деде који га је одгајао као отац. Наредних двадесетак година му је прошло у знаку дроге и алкохола и у покушајима да се излечи од зависности. Сам је рекао како му је тешко да слуша властите плоче из тог периода, јер га подсећају на стања у којима их је правио. А опет, на свакој постоји макар мали искорак у, за њега нове, музичке области. На Клептоновом првом соло албуму нема дугих сола, уз све елементе којима је већ владао усвојио је и поп. Свирка је постала опуштенија, на трагу Џеј Џеј Кејла. На другом је Ерикова верзија I Shot the Sheriff, привукла милионску публику реге музици. Клептон је сазрео и као певач. Касније је остварио оно о чему је сањао од кад је 1968. чуо деби The Band – да своје инструменте, гитару и глас, потпуно подреди песми. На скоро сваком од Ерикових, углавном лоших албума пре чувеног Unplugged – нађе се и понека добра ствар. Када се слушају један за другим ипак има разлога за музичко задовољство.