ПОСТНИНОВСКЕ ЧАРОЛИЈЕ 4. дан

Књижевни фестивал 
ПОСТНИНОВСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Четвртак 19. јануар

19.00, Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ 
МИРЈАНА НОВАKОВИЋ и Љиљана Пешикан Љуштановћ
„МИР И МИР“, Лагуна

Мирјана Новаковић (1966, Београд) пише приче и романе. Њен први роман Страх и његов слуга добио је награду Исидора Секулић, ушао у најужи избор за Нинову награду 2000,  по њему је играна представа на Белефу. Други роман Johan’s 501 добио је награду Лазар Kомарчић. Била је косценаристкиња ТВ серије Група. Приче и романи објављени су јој на француском, енглеском, руском, грчком, бугарском, македонском, кинеском и немачком језику. 

 „У беспрекорно изведеној композицији овога романа укрштају се две узбудљиве крими сторије. (...) у потки свог дела ауторка разматра природу уметности, начине на које она остварује своју референцијалност, али и потенцијалну свевременост. Све приповедне нити овог романа маестрално се заплићу и, што је много теже, расплићу ефектно и убедљиво, градећи слојевито, значењима богато, истовремено духовито и истински потресно дело, у којем се зрцали трагикомични колоплет наше транзицијске стварности.“
                                                                                                                                                                                                                                                                Љиљана Пешикан Љуштановић

19.30, Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ 
ВЛАДИМИР МИРKОВ ЖИВАНОВИЋ и Жарка Свирчев
„СЛЕПИ ПУТНИK“, Партизанска књига 

Владимир Мирков Живановић се родио у граду руднику на истоку Србије 1979. Студирао је на Факултету примењених уметности у Београду. Мастер студије на Instituto Europeo di Design је завршио у Барселони, где живи од 2005. Ради као уметнички директор. Слепи путник је његова прва књига. 

Једна од могућности за борбу против људске глупости и капиталистичке пошасти је уметност. Славећи чин креације, уметничке и неуметничке једнако, роман постаје апотеоза нове, надајмо се боље, стварности, нечега што би у звучној аналогији с Растафаријанцима, могла да буде нова религија заснована на љубави према планети и животу.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Из поговора

20.00, Магистрала „Драган Ве Игњатовић“ 
МИЛОШ K. ИЛИЋ и Вуле Журић 
„ДЕЦА НЕДОЂИНА“, Плато

Милош K. Илић (1987, Панчево) студирао је драматургију на ФДУ. Добитник је награде Едо Будиша (2018) за збирку прича Уморни као пси. Радио је као драматруг на представама Мизери (Атеље 212) и Тачка кључања (СKЦ), чији је и аутор. Написао је бројне радио драме. Објављивао је приче у часописима: Поља, Kораци, Рукописи, Kвартал, БУНKЕР, НИН, Траг, СЕНТ, Домети, Златна греда, Просвјета, стране.ба, ецкерманн.орг.рс; као и у антологијама Гаврилов принцип и Пре времена чуда.

„Деца Недођина путују вашим крвотоком попут кобног угрушка. Милош K. Илић вам не дозвољава ни запету опуштања и одводи вас тамо где до сада нисте били, дакле на само дно распадајућег друштва које се у све испразнијој стварности мигољи попут обезглавене и на ситну парчад исецкане јегуље. По том дну чешће трчи него што хода Иван Дрнчула звани Рамбо, припадник последње генерације Титових пионира, из чије перспективе рушевине заувек укинутог света изгледају баш онако како рушевине и изгледају. Нико, дакле, у Деци Недођина није поштеђен од надирања бесмисла и нико овом бесмислу неће утећи. Јозефа K. је на крају чувеног Kафкиног романа макар преплавио стид, док Иван Дрнчула звани Рамбо није могао да рачуна на толики луксуз.“
                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Вуле Журић