ДЕВ9Т У ДКСГ / ПРОГРАМ

Mladen Matičević, reditelj i autor dokumentarca o Arsenu Dediću „Moj zanat“

LJUDI POPUT ARSENA SE VIŠE NE RAĐAJU

Beogradski reditelj Mladen Matičević je istovremeno veoma srećan i jako nesrećan čovek, u profesionalnom smislu. Ovaj stvaralac neuobičajeno šarolikog opusa, šta god uradio, ostaće u senci svog fenomenalnog dokumentarnog filma o Arsenu Dediću „Moj zanat“, koji je svetlost dana ugledao neposredno pred smrt velikog pesnika i kantautora. Jer, Mladen je svojim filmom postao neraskidivo vezan za Arsena, kao njegov poslednji biograf i neka vrsta intimusa.

Upravo zbog ove činjenice, razgovor sa njim bio je nalik razgovoru sa upravnikom Arsenovog legata. Čak i kad smo se dotakli njegovih drugih sjajnih ostvarenja, razgovor smo, totalno nehotice, opet okončali sa – Arsenom.

Snimio si dokumentarac o Arsenu Dediću „Moj zanat“ i potrefilo se da ubrzo nakon snimanja Arsen napusti ovaj svet, pa je film dobio dodatni publicitet. Kako je uopšte nastala ta ideja da ti, kao srpski reditelj, radiš jedan takav film? Čitao sam da si od malena voleo Arsenovu poeziju i muziku...

-Jedna mala ispravka. Nisam bio preterani fan Arsena Dedića kad sam bio mali. Bio sam informisan o njegovom radu, znao sam za neke njegove hitove, ali me on nije previše zanimao jer sam bio u rokenrol fazonu. Međutim, kad sam se približio četrdesetoj godini života, „Kroacija rekords“ je počeo da reizdaje sve njegove ploče na CD-u. Sticajem okolnosti, na poklon sam dobio jedan, a onda sam počeo da ih sam kupujem i uhvatio sebe kako sve češće slušam tu muziku. I to ne samo kod kuće, nego i u kolima. Tako sam shvatio da je to jedna fantastična stvar, za koju sam ja bio premlad kad je Arsen bio na vrhuncu popularnosti.

Misliš da kod muškaraca Arsen dolazi s godinama?

-Da, zaključio sam da je kod mene došao posle četrdesete. Ne znam, možda kod nekih drugih ljudi dođe i ranije. Međutim, vidim da ga žene vole od svojih najranijih dana, što nije slučaj s muškarcima. Uglavnom, kad sam preslušao njegovu muziku, shvatio sam da je potpuno genijalna i poželeo da snimim film o njemu. To je bilo negde 2007. godine. Tada sam počeo da se raspitujem kod hrvatskih kolega da li bi to nekoga tamo zanimalo i da li bi Arsena to uopšte zanimalo. Međutim, pošto je bilo reč o mlađim ljudima, niko ga nije znao, a ni moja ideja im nije delovala naročito zanimljiva. Što je meni bilo pomalo šokananto. Ali, to je verovatno posledica činjenice da kad neko živi u tvom gradu, onda ga uzimaš zdravo za gotovo. A kada ga posmatraš s distance, onda je to mnogo ozbiljnija stvar. Tako sam ja nekoliko godina tapkao u mestu, sve dok 2011. godine nisam upoznao Veru Robić Škaricu, jednog od najvećih hrvatskih producenata dokumentarnih filmova. Posle mog ubeđivanja, ona je pristala da producira film, jer bez nje se film nikad ne bi desio. Nakon njenog pristanka krenuo sam da „jurim“ Arsena. To takođe nije išlo lako, jer je on u početku mislio da sam jedan od mnogobrojnih fanova koji se njemu često javljaju. To je taj fenomen da kad voliš nečiju muziku, misliš da si blizak sa njenim autorom. Ti i jesi blizak sa njim, ali nije on sa tobom. Arsenu se sigurno javlja pedesetak ljudi dnevno sa raznim predlozima, tako da je on bio vrlo rezervisan. Prvi put smo se našli u hotelu „Mažestik“ u Beogradu 2012. godine i dogovorili se da bi mogli to da radimo, s tim što on u startu nije pokazao neku preteranu želju. Mislim da se nismo ni najbolje razumeli kakav ja film hoću, jer je on bio čovek do kojeg je bilo jako teško, ne doći, nego dopreti. Pet, šest meseci je trajalo ubeđivanje i mi smo se polako upoznavali. U međuvremenu se on upoznao sa mojim radom, video da sam ozbiljan reditelj i tako smo malo-pomalo ušli u priču.

Tvoj film o Arsenu je vrlo specifičan, za razliku od klasičnih dokumentaraca vrlo je „getoiziran“ i sveden, s kakvom si ti idejom uopšte krenuo u snimanje tog filma?

-Moja ideja je bila da on sam govori o sebi i da na taj način definiše ili ponovo otkrije svoj intimni životni prostor i intimnu istoriju. Tako da je tvoja opaska sasvim na mestu, jer to nije klasičan dokumentarni film, već više pokušaj intimne biografije. Znao sam da želim da samo on govori o svojoj intimi i ceo film je bio pokušaj da se odgovori na pitanje ko je taj čovek koji stoji iza tih fenomenalnih pesama koje ljudi vole. U priličnoj meri sam se držao tog koncepta. On se nekada slagao s mojim konceptom, nekad mu se suprotstavljao, na neka pitanja nije hteo da odgovori, na neka je odgovarao mnogo detaljnije nego što sam ja hteo... Ipak, sve je išlo u pravcu u kojem sam želeo.

Kažeš da film govori o njegovoj intimi, zašto onda u filmu nema priče o tome kako je on tokom rata u bivšoj Jugoslaviji bio praktično u nekoj vrsti kućnog zatvora u Zagrebu i kako je njegova supruga Gabi Novak umesto njega išla u Šibenik na sahranu njegove majke, jer on nije smeo?

-Pre svega, smatrao sam da u njegovoj intimnoj biografiji nema mesta političkom i nacionalnom diskursu. Ne znam da je on tokom rata bio u nekoj vrsti kućnog zatvora. On inače nije čovek koji se mnogo kreće. Kad sam ga upoznao, on je imao tu svoju kafanu u koju ide i uglavnom je kućni tip. Njemu je svaka vrsta nacionalnog određivanja bila odvratna. Sebe je smatrao mediterancem koji sticajem okolnosti živi u Zagrebu. Ponosno je isticao i svog oca Jovana, Srbina, i majku Veroniku, Hrvaticu. Ali nikada tome nije pridavao mnogo važnosti. Njegova biografija je puna stvari koje bi povukle čoveka da okrene kameru i mikrofon u tom smeru. Ali, evo danas, pogotovo u tom kontekstu, mislim da bi to bila promašena tema. Koga zapravo, suštinski, sada kada ga više nema, zanima šta je on bio po nacionalnom opredeljenju? Uostalom, i on sam je vrlo izbegavao tu temu. Rekao je u dve, tri rečenice da je imao i verskih i nacionalnih problema, ali i da je imao fantastičnih uspeha širom Jugoslavije.

Iskreno, kad se desi ovakva situacija da glavni junak tvog filma umre, da li se kao stvaralac obraduješ dodatnom publicitetu za svoj rad ili si više, kao čovek, pogođen tim gubitkom?

-Uf... Taj film je imao dobar odziv i dok je on bio živ. Kao njegov filmski biograf trudio sam se da ne učestvujem u svim tim stvarima koje uslede nakon nečije smrti, zato što sam smatrao da sam sve što sam hteo da kažem o njemu rekao u filmu. A mene je lično izuzetno pogodila njegova smrt, zato što je on najgenijalniji, najzanimljiviji i najšarmantniji čovek koga sam upoznao i od koga sam, za te dve godine, naučio više nego od devedesetdevet posto ljudi iz svih oblasti u životu s kojima sam imao prilike da se srećem. S druge strane mu strašno zavidim, ne samo na talentu koji je redak, nego i na hrabrosti da živi apsolutno onako kako je hteo.

Pre filma o Arsenu snimio si dokumentarac o svojoj borbi da istrčiš beogradski maraton - „Kako postati heroj“ i taj film je naišao na odličan odjek širom sveta. Da li ti je drago što su ljudi u tvojoj borbi prepoznali i svoju?

-Kako da ne, izuzetno mi je drago. Kad ti ne ide, jako je lepo presabrati se i videti šta si uradio. Tako da je super prošetati se ju-tjubom i videti neke fantastične komentare na tvoj rad. Taj film je nastao vrlo spontano. Snimljen je malom japanskom turističkom kamerom. Snimio ga je moj drugar, snimatelj Zoran Petrović, i nismo imali nikakav plan šta da radimo sa tim materijalom. Dobili smo neke male, male pare od Gradskog sekretarijata za Kulturu na njihovom konkursu i realizovali ovaj film. Sticajem okolnosti, taj film je, govorim o njegovom značenju, postao mnogo veći od onoga što sam prvobitno zamislio.

Može li se reći da je „Heroj“ najbolja ilustracija koliko je često važnija dobra priča od velikih budžeta za film?

-Dobra priča je presudna, ali i lična hrabrost i upornost autora. Kad staneš svim srcem iza nekog filma, i boriš se na život i smrt da se taj film desi, neko te odozgo malo pogleda i dobre stvari se pojave.

Snimio si dva igrana filma, „Jedan na jedan“ i „Zajedno“. Ovaj drugi, u kojem igraju Aleksandar Srećković Kubura i Milica Zarić, govori o krizi mladog bračnog para u modernom društvu. Da li je priča plod nekog tvog intimnog iskustva na temu veza ili si hteo da ti to bude samo polazište za zanimljiv triler?

-Vidi, moram da te opet, pretpostavljam, razočaram. Ja ne razmišljam na taj način. Samo sam imao želju da ispričam priču koja će ljude „uhvatiti“ emotivno. Ako postoji zajednički imenitelj za stvari koje radim, onda je to pokušaj da nateram ljude da se smeju i da plaču. To su mi dva jedina cilja u filmovima. Ako u okviru istog filma uspem da nateram ljude i da se smeju i da plaču, onda je to veliki uspeh. Tu se sad opet vraćam na Arsena. Kada su ga pitali kakav je film „Moj zanat“, on je odgovorio: „Pa, šta da vam kažem, znate kako su govorile stare žene kad ih neko pita je l’ dobar film? One kažu: ’Jeste, svi su plakali’.“ U filmu „Zajedno“ hteo sam da ispričam priču o sloju ljudi koje sve manje možemo da vidimo u medijima. To su mladi i obrazovani ljudi, koji su se našli u ozbiljnoj krizi, ali ne zbog društvenih okolnosti i ratova, nego zbog samih sebe. Takođe, svako ko je nekad imao neku ljubavnu vezu može u tom filmu, identifikujući se sa protagonistima, da pronađe momenat u kojem stomak počinje da mu radi.

A pro po tog filma, kako se ljubav kotira u današnjem društvu, odnosno koliko se u veze ulazi srcem, a koliko sa digitronom?

-Kako ja vidim, svetom vlada strah. A tamo gde vlada strah, nema mnogo mesta za druge emocije. Strah je sveprožimajuća emocija. Samim tim, ljudi više kalkulišu, da bi preživeli. Pritom ne govorim o tome sa nipodaštavanjem, to je prosto tako. Mislim da je to loše i tragično, ali je tako. U svetu u kojem si neprestano izložen direktnim i indirektnim pretnjama, teško možeš da se oslobodiš, a samo slobodan čovek može da ima pozitivne emocije za nekog drugog. S druge strane, ljudima je stanje zaljubljenosti neophodno i oni podsvesno tragaju za njime. Tako dolazimo do paradoksa današnjeg vremena.

Čini mi se, a to se vidi i tvom filmu, da je Arsen imao upravo to hrabro srce, koje je bilo protivteža svetu u kojem živimo. Čini mi se da odlaskom ljudi poput njega svet gubi mnogo više nego što je svestan, ne samo u umetničkom, nego i sociološkom smislu. Jesam li u pravu?

-Apsolutno se slažem s tobom. Arsen je, pored svega, bio jedan od najrabrijih ljudi koje sam upoznao. Hrabar u onom najširem segmentu, a to je da ne kompromitujući svoju umetnost živi slobodno do poslednjeg dana. Njegov odlazak je strahovit gubitak, upravo zato što takvih hrabrih i širokih ljudi više nema. Njih nema i zbog toga što ovo nije vreme u kojem takvi ljudi nastaju, niti postoje. Prosto ne mogu ni da zamislim danas čoveka koji živi tako beskompromisno poput njega. Ljudi nisu svesni koliko je njegov gubitak veliki, ali to je još jedan tragičan segment ovog vremena.       

Dejan Katalina