ОТВОРЕНА 12. БАЛКАНИМА

Priča krilatog bika

 ‘’Zovite me lamasu, čuvar. Moja priča počinje pre nekih tri hiljade godina u oblasti između dve reke, zvanoj Mesopotamija. Možda i jesam previše dugo živeo. Civilizacija koja me je napravila davno je nestala.  Nadživeo sam ne samo nju nego i njene naslednike. Preživeo sam i Engleze s njihovim neprijatnim bockanjem i kuckanjem, mislim da nije bilo potrebe da baš svugde zaviruju, da vam kažem ovako između nas. Znate li da sam imao jednog rođaka koji je postao poznat? Njega su odveli u daleke zemlje, čuo sam ljude kako pričaju o njemu, postao je čuven u čitavom svetu. Govorio im je o nama, pa su neki, čak, dolazili da vide da li ličim na njega. Skrećem s priče, star sam, oprostite. Nego, ja sam nastavio da gledam svoja posla i čuvam svoju kapiju. Malo po malo, pao sam u zaborav, nisam više bio impresivan i zastrašujuć, gledali su me kao nekog zaboravljenog kućnog ljubimca. I onda se nešto desilo, opet su došli ljudi s alatima, pomislio sam, šta sad ovi hoće. Uopšte nisam očekivao prvi udarac, toliko je vremena prošlo otkako sam video pravu tuču, a kamoli učestvovao u nekoj. Mislim da sam se dostojno držao. Skoro sam sasvim siguran da je više mekanih tela jaukalo od bola dok sam se raspadao. Nije loše za jednog trihiljadegodišnjaka. Znate, pre nego što umrem moram da vam kažem nešto, srećan sam. Srećniji nego što sam davno bio. Konačno se pojavio neko ko me se plaši. Mene, zaboravljenog kućnog ljubimca, došao je da uništi ne jedan nego više njih, nisu čak mogli ni da se bore prsa u prsa sa mnom, te kukavice. Njihov strah mi je dao potvrdu. Da, ja nisam zaboravljen. Planirali su da dokrajče jednog starca a, nenadano, dali su mi smrt dostojnu jednog ratnika. Čudno kako se te stvari dese.’’

Uz te poslednje reči gubimo sliku, naš izveštač sa lica mesta, lamasu, nestaje s istorijske scene. Ovo  nažalost nije u potpunosti izmišljen prenos, u ringu koji trenutno predstavljaju Irak i Sirija, a potencijalno i svet, u jednom kutku imamo grupu terorista, a u drugom ustrojstvo sveta kakvo poznajemo.

Na snimcima uništavanja iz iračkog grada Mosula, trenutno okupiranog od strane islamske države, vidimo  razaranje drevnih gradova civilizacija koje su naseljavale Mesopotamiju - Nimruda, Ninive, Horsabada i Hatre. Sudbina još jednog arheološkog lokaliteta, Ašure, visi o koncu. Oni ne biraju, s istom lakoćom uništavaju biblioteke, crkve, džamije, grobove i ljude.  Islamska država navodno  uništava iz uverenja, a onda ta ista  uverenja prodaje na crnom tržištu. Uništava se samo ono što ne može da se iznese jer njima diktira novac, a ne nekakva uverenja.

Jedan irački poslanik rekao je da  su za islamsku državu: "kultura, civilizacija i nauka  mrski neprijatelji". Jesu, jer pokazuju koliko su mali u odnosu na ono što pokušavaju da unište.

Mogli bismo se zapitati zašto  nas se sve ovo uopšte tiče?

O zemlji treba misliti kao o kući čiji su temelj ljudi, svaki put kada zlo krene da se širi taj temelj se urušava, a kada se kuća sruši ona pada na sve nas.  Ova arheološka nalazišta su naše nasleđe. Ona pripadaju čitavom svetu, pa i nama u Srbiji.

Mogli bismo se takođe zapitati zašto je prošlost bitna? Zato što je prošlost mera napretka, daje nam perspektivu u odnosu na koju merimo sadašnjost. Brisanje prošlosti služi zamagljivanju realnosti i relativizaciji dobra i zla. To vodi modernom porobljavanju čoveka, takvom u kome ni ne shvatamo da smo robovi jer ne znamo za bolje.

Kada zbacimo masku ovom zlu, naći ćemo čoveka ispod. Kakav je taj čovek? Odgovor možemo potražiti u delu Hane Arent Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla, koaj je ukazala  na to da  velika zla u istoriji nisu počinili nikakvi rogati demoni već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje da su akcije u kojima učestvuju normalne. Ovo je čovek koji u dubini duše ne veruje niušta i zato pada na prvu laž koja naiđe. Isto kao što je terorista on bi bio bilo šta drugo. Njemu su potrebne instrukcije jer  sam ne zna  šta radi, a  još manje zašto to radi. To je mašinizacija čoveka, gde čovek gubi svoju svrhu i postaje samo sredstvo kojim se lako može manipulisati.  Ovakva klimava uverenja sledi uništavanje svega što se ne razume.  Udobnost takve slepe poslušnosti jeste u tome što ne morate da mislite, ona vam zatvara um i uništava percepciju dobra i zla. I upravo zato što se ne razlikuje dobro od zla, dobro se zamenjuje onim što je poznato, a ono što je drugačije automatski postaje neprijatelj.

Davno nam je na času profesorka književnosti na tabli napisala tri stvari koje će nas uništiti, G R M – glupost, ravnodušnost i mržnja. Naše je da ne zaboravimo. Ko smo i kakvom svetu stremimo. Dokle god nam ideologija i religija budu zamenjivale etičku svest nećemo imati taj svet. Zato religija nikada ne može i ne treba da zameni etiku. Etika  je naš štit. To je jezgro našeg života.  Etičan čovek može biti religiozan, ali religiozan čovek nije nužno etičan čovek. Sledeći put kada prođete pored palilulske pijace zastanite ispred ogledala Hane Arent i zapitajte se: ko sam ja i kuda idem?

Petra Vlahović

student Filološkog fakulteta

novinarska radionica