Ремек - дела немачког експресионизма

Mala sala u 19:30

ISTORIJA FILMSKE REŽIJE

Petak 10.3. u 19:30

Mala sala

Remek - dela nemačkog ekspresionizma

Uvodna reč: prof. dr Nikola Stojanović

U Nemačkoj se ekspresionizam javio najpre u slikarstvu, na samom početku XX veka, kao reakcija na impresionističko viđenje sveta, odakle je ubrzo prenesen u književnost, muziku, pozorište i film. Kabinet doktora Kaligarija (1919) u režiji Roberta Vinea uzima se kao najizrazitiji primer filmskog ekspresionizma, ne samo po fabuli, već, pre svega, po filmskom uobličenju te ekscentrične priče. Dekor je u filmu iskrivljen i dekomponovan, mahom crtan i kaširan, osvetljenje je mistično, kontrastno, postavljeno sa ciljem da izazove optičke šokove, gluma je prenaglašena, pokret potenciran, a maska u karakterizaciji dovedena do groteske. Ostali Vineovi ekspresionostički filmovi nisu imali toliko uspeha, te se kao vodeći reditelji ovog stila izdvajaju Fridrih Murnau, Fric Lang, Paul Leni, Artur Robinson, Paul Vegner. Murnauov Nosferatu (1922) oličenje je tiranina koji pomoću hipnoze vlada ljudima, a pomoću pacova raznosi kugu. Fric Lang je u Metropolisu (1926) upotrebio robota da bi prikazao svoju viziju budućeg nehumanog sveta, podeljenog na jedne koji vladaju i druge koji robuju u podzemlju. Langova filmovana legenda o Nibelunzima, koja se sastojala od dva dela, Sigfridove smrti (1923) i Krimhildine osvete (1924), građena je monumentalno uz korišćenje simboličkih arhitektonskih rešenja i stilizovane kompozicije kadrova. Scenario za ovaj film je napisala Langova supruga Tea fon Harbu, koja je uz Karla Majera, kao pisac scenarija najviše doprinela stvaranju ekspresionističkog stila u Nemačkoj. Murnau je postigao vrhunac simbolike i fantastike u pomalo teatarski stilizovanom ali poetskom Faustu (1926), u kome ekspresionističko osvetljenje zaista ima dramaturšku funkciju.

Ekspresionizam predstavlja u istoriji kinematografije najdoslednije korišćenje stilizacije i simbolike kadrova, postignute artističkim sredstvima i dekompozicijom ambijenta pred objektivom. Oko 1925. ekstremni ekspresionizam jenjava, ali se još uvek oseća u filmovima mnogih reditelja. Mistika, opsena, stravičnost, zločini, fantastika, snovi, dvojstvo ličnosti, priviđenja, nadljudi, psihoanaliza, vizija budućnosti, sve su to elementi koje srećemo u nemačkim filmovima pre pojave zvuka. Zanimljiva je činjenica da ekspresionizam nije našao odjeka u drugim zemljama.