THE MODERN LOVERS

Субота, 26. март у 20.00, Instagram

У пролеће 1969. Стерлинг Морисон је посетио Луа Рида. У Ридовом апартману није било завеса, слика, намештаја – само две гитаре, појачала и папири са текстовима разбацани по поду. У празном фрижидеру је цвокотала флаша са соком од парадајза који се покварио. Стерлинг је стан пријатеља доживео као рентгенски снимак неурозе, простор неког ко „нема живот“. А у то доба, на наступима Velvet Undergound-а, Лу није тек певао већ живео своје песме; плоча 1969. сведочи колико су праведни и храбри били његови дани. По аплаузу би се рекло да је групу слушало једва двадесетак људи. Један од редовних на свим концертима беше седамнаестогодишњи Џонатан Ричман. Прве песме које је написао имитирале су Ридове, а већ друге су биле сасвим другачије и достојне узора. Roadrunner и Pablo Picasso је изводио као фронтмен својих Modern Lovers већ почетком 1971.

Те године су из рока још стизале велике протестне песме (Ohio, Power to the People) а вера у измену света већ беше утрнула. Наука, обједињена с технологијом, је обећавала напредак. Прогресивцима, џез рокерима, делом и хеви металцима се учинило да су за напредак рока неопходни компликовани аранжмани, виртуозност и тоне опреме. Modern Lovers су ишли својим путем: ненаметљива а убојита инструментација је пратила интелигентне текстове о чежњама, несналажењу и фрустрацијама аутсајдера, очаравајуће искрене и духовите. Roadrunner је касније препозната као „прва панк песма“, Пабла су обрађивали Џон Кејл, Иги Поп, Боуви. Ричманови минималистички класици и данас инспиришу, а ни о њему ни о M. Lovers још нема поштеног документарца. Ево једног.