THE VELVET UNDERGROUND

Петак, 11. март у 19.00, Студио 28

Година је 1966, град је Њујорк. У (пољском народном) Дому представљен је Plastic Inevitable Show Ендија Ворхола. У Дом су још свраћале придошлице из Источне Европе чији су снови о успеху прегажени. Тамо су још су могли да бесплатно добију тањир топле супе. Служиле су их младе волонтерке, глава пуних Мицкијевичевих стихова и поука из цркве. Уз утваре романтичне љубави и божје милости споро су се раскрављивали поражени и утрнули. Овај тужни валцер сменило је варничење рок групе, звук електричне виоле је сврдлао кроз дим и жагор. По музичарима су играле светлосне мрље: на зид испред ког су стајали пројектовани су слајдови. Махнити плесач се увијао у ритму и пуцао бичем. Певач је пљувао стихове о очајницима који живе за сусрет с дилером дроге или тренутак лудила изнад чизмица девојчице у соби јефтиног хотела. И о црном крилу које шкрипи изнад свих; анђео смрти певуши ај чи чи, чи,чи, ај; оног којег угледа на последњем слогу понеће са собом. Људи у публици, запањени песмама и представом, нису знали како да реагују. До тада није било ничег што би их припремило на екстрат авангардне и експерименталне уметности којем живот даје крв из рокерског срца.

Такав је био један од првих наступа Velvet Underground. 55 година касније о овој групи је Тод Хејнс снимио филм који је по општој оцени био најбољи документарац 2021. Наслеђе Velveta инспирише и обавезује оног ко се њиме бави да извуче најбоље из себе.