„ЖИВОТ И ПРЕОБРАЖЕЊЕ - ПЕТ ЕЛЕМЕНАТА"

Уторак, 22. новембар
20.00, Велика сала

ЖИВОТ И ПРЕОБРАЖЕЊЕ - ПЕТ ЕЛЕМЕНАТА
музичко-кореографска свита на музику српских савремених аутора

Последњих неколико година остаће упамћене као време глобалне пандемије, а у српској уметничкој музици као године када су нас редом напуштали значајни композитори попут Трајковића, Христића, Куленовића, Жебељан, Бошњака, Живковић, Вујића, Хофмана. Надовезујући се, према изјавама публике и критике, на веома успешан део нашег прошлогодишњег пројекта, када смо на два концерта у Београду и Лесковцу под насловом „Маска сећања" представили дела недавно преминулих српских композитора (Бошњак, Трајковић, Жебељан, Куленовић), ове године желели бисмо да наставимо са презентацијом савременог српског стваралаштва, управо ових аутора, како би им још једном одали почаст због немерљивог доприноса српској савременој уметничкој музици.

Данас у свету веома присутан концепт спајања савремене музике и плеса, учинио нам се веома погодним средством за додатно приближавање значајних дела српске уметничке музике публици. У договору са нашом еминентном кореографкињом Вером Обрадовић, осмислили смо коцепт концертне презентације одређених дела, употпуњене драматуршким и плесним елементима, као својеврсна музичко-сценско-кореографска свита. Изабрали смо дела горе наведених аутора и ускладили програм следеће садржине:

Рађање - Мирјана Живковић, Концертни диптих
Постојање - Зоран Христић, Празне жице, па пуније
Одрастање и игра - Александар Вујић, Зареко се, пореко се
Промишљање - Властимир Трајковић, Шпанска свита, за флауту и гудаче
Преображење - Исидора Жебељан, Селиште

Управо ова дела одабрана су због погодности за њихово кореографско обликовање, а сигурно је да на подједнако успешан начин представљају најзначајније елементе стваралаштва ових аутора и поређана су тако да граде одређену драматуршку целину. Главни фокус је управо на концертној презентацији, а планираних 5 плесача градиће посебан визуелни ефекат. Испод тешких набора велике тканине која прекрива сцену, из сфумато сценске атмосфере, назиру се обриси и покрети згрчених тела која се постепено извијају, развијају и стичу нов и снажан израз који води ка коначном преображају као сврси по себи. Према руском есејисти, Максимилијану Волошину: „Музика је – разумевање броја путем осећања. […] У дословном смислу речи музика је сећање нашег тела на историју постања.“- а то ће и бити основни редитељско-кореографски кредо и принцип у истраживању односа покрета и музике. Трагаће се за покретом којим цело играчко тело и биће уз музику, уз сваки такт, буди и освешћује одређено животно сећање. Но, није намера да се покретом освоји пука илустрација музике, већ да се тело посматра као још један живи музички инструмент у целини композиције, који доприноси својим унутрашњим хармонијама свеопштој музичкој хармонији. Задатак је тело као огледало духа музике, које трепери попут гласне жице и које одражава све животне тежње и еманира властити развојни пут, односно равнотеже унутар самог бића, као и између две сродне уметности. Плес се остварује као „спознање органских ритмова унутар себе“, али је спознат и реализован уз динамику и ритам задате музике и приказује душевна преживљавања и узрастања савременог човека. Простор ће, такође, имати и играти улогу субјекта у целој музичко-сценској поставци. Зависно од простора извођења, биће у корелацији са публиком, користећи не само простор на сцени, него и око ње. Драматуршки концепт читаве музичко-кореографске представе представља животни ток: од рађања (музика М. Живковић, Диптих), почетка бивствовања (З. Христић, Празне жице, па пуније), одрастања и игре (А. Вујић, Зареко се, пореко се), дубоког преиспитивања (В. Трајковић, Шпанска свита), до преображења (И. Жебељан, Селиште). Овај концепт представља парадигму људског живота, што се на симболичан начин може повезати и са овим садашњим временом и свеприсутном смрћу, као и немерљивим губитком читаве плејаде наших значајних композитора.

Улаз слободан.