ANTOLOGIJA KRIKOVA

Subota, 28. maj, 20.00, Instagram

Nevolja uglavnom ne dolazi sama već sa sestrama, pa opkole čoveka. Ovaj oseti potrebu-  1) da se odvuče negde ili nema nikog ili tumaraju same kolege nesrećnici i 2) pusti glas iz grla ne bili za njim makar na kratko izleteo iz bede. U par navrata ja sam bio taj čovek, a umesto krika iz mene izađe nekakva rahitična škripa puna rupa; nije donela olakšanje nego podvukla frustraciju. Treba vežbati, učiti od najboljih, pa još vežbati. To važi i za prirodno nadarene. Diamanda Galas je svojevremeno u Londonu držala radionicu pod naslovom „naučite da stvarno vrištite“. Zainteresovanih je bilo toliko da su mnogi mesecima čekali da se oslobodi mesto. Ljudi znaju da je važno ostati sa elementarnim.

Za samo nekoliko sekundi krikom se mogu izraziti bol, bes, strah,poraz, požuda, trijumf (...) – istinitije i uzbudljivije nego na bilo koji drugi način. Popularna muzika je pravi rudnik krikova koji prodiru direktno u mozak i teško ih je zaboraviti. Menjaju etiku i estetiku: posle njih se mnoga uvažena dela čine mlaka i preopširna. A nema ni pokušaja neke klasifikacije, povezivanja sa biloškom osnovom, ljudskim iskustvom i istorijom umetnosti.

Ovaj kratki film predstavlja isečak iz lične antologije: krike Galasove, Niko, Morisona, Igija Popa (...) i priče o svakom od njih. Naravno, uz vokalne tu je i poneki instrumentalni jauk, pa ćemo videti kuda nas to vodi.