KLEPTON: LEJLA I DRUGE LJUBAVNE

Sreda, 15. novembar, 19.00, Mala sala

Razmišljajući u borhesovskom duhu o Eriku Kleptonu moglo bi da se kaže da se sve u Kleptonovom ličnom i umetničkom životu do 1970. dešavalo samo zato da bi napisao i izveo Lejlu. Ili ipak sudbina ne postoji? Kako god bilo, ovaj izuzetan album nije ubedio onu koja ga je inspirisala, Peti, da ostane sa Erikom. Očajnika su dotukle smrt Hendriksa, prijatelja, i dede koji ga je odgajao kao otac. Narednih dvadesetak godina mu je prošlo u znaku droge i alkohola i u pokušajima da se izleči od zavisnosti. Sam je rekao kako mu je teško da sluša vlastite ploče iz tog perioda, jer ga podsećaju na stanja u kojima ih je pravio. A opet, na svakoj postoji makar mali iskorak u, za njega nove, muzičke oblasti. Na Kleptonovom prvom solo albumu nema dugih sola, uz sve elemente kojima je već vladao usvojio je i pop. Svirka je postala opuštenija, na tragu Džej Džej Kejla. Na drugom je Erikova verzija I Shot the Sheriff, privukla milionsku publiku rege muzici. Klepton je sazreo i kao pevač. Kasnije je ostvario ono o čemu je sanjao od kad je 1968. čuo debi The Band – da svoje instrumente, gitaru i glas, potpuno podredi pesmi. Na skoro svakom od Erikovih, uglavnom loših albuma pre čuvenog Unplugged – nađe se i poneka dobra stvar. Kada se slušaju jedan za drugim ipak ima razloga za muzičko zadovoljstvo.