MEĐUNARODNA VIDEO KOLONIJA OHRID 1989. / INTERNATIONAL VIDEO COLONY OHRID 1989
17:00 | Mala sala | Small Theatre
Retrospektiva / Retrospective
MEĐUNARODNA VIDEO KOLONIJA OHRID 1989. / INTERNATIONAL VIDEO COLONY OHRID 1989
Uvodna reč / Introduction by Gena Teodosievska
Gena Teodosievska
JEDINSTVENE DVE VIDEO KOLONIJE U SVETU
(OHRID I SKOPJE)
Dve Video radionice organizovane od strane Makedonske Televizije (u Ohridu 1989 godine i u Skopju 1992 godine), skrenule su pažnju međunarodne umetničke kritike, tako da je u nizu tekstova poznatih teoretičara umetničkog videa Makedonija bila rangirana meću retkim zemljama čiji javni Radiodifuzni servis profesionalno organizuje i finansiski podržava specifični vid realizacije umetničkog videa, a istovremeno ga prezentuje tojest emituje u udarnim terminima na svojim programima.
Jula (15 – 25) 1989 godine, u saradnji sa Filmskom omladinom (Blaže Minovski – Grof), Makedonska Televizija (od čijih zaposlenih je i proizašla ideja za ovakvu koloniju, a tu pre svega mislim na Ivana Čunihina, Ljubišu Ivanovskog – Lepi i Dragana Abjanića) i Ministarstvo kulture su uspešno organizirali Prvu međunarodnu video koloniju „Ohrid 89“. Pozvana su bila poznata autorska imena koja su se bavila umetnošću videa, a realizovana su bila 8 video dela, koja su zatim bila pretstavljena na 18 video festivala
i preko 70 prezentacija u domovima i centrima za kulturu bivše Jugoslavije, zatim u Institutu za savremene umetnosti u Bostonu, Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu, na Odelu za video umetnost pri Univerzitetu Oukland u San Francisku, u poznatoj The Kitchen Production u Njujorku itd. Neka od ovih video dela bila su prikazana u kompetitivnim programima tada najvećih video festivala širom Evrope:EMAF (Osnabrik); World Wide Video Festival (Den Haag i Amsterdam); Semaine de La video International (St Gervais- Geneve); Alternativa Film Video Beograd, Video susreti (Sarajevska zima), Sarajevo; Video Mix 001, Zagreb itd.
Među prvima koji je prihvatio poziv za učestvo bio je Haiko Daksl (1957 – 2012), video umetnik iz Nemačke, autor „Sedam pečata“ i umetnički direktor festivala European Media Art Festival (poznatiji kao EMAF), koji se još uvek održava u Osnabriku. On je tamo promovirao dela makedonskih video umetnika i pre, a i dugo zatim.
Drugi video umetnici koji su bili pozvani i došli u Ohrid i realizovali svoja dela bili su: tandem iz Zagreba, Breda Beban (1951 – 2012) i Hrvoje Horvatić (1958 – 1997) sa delom „Geografija“; Narcis Kantardžić iz Sarajeva sa delom „Jedan dan u Ohridu“; Džeremi Velš iz Londona sa delom „Dan“; tandem Marina Gržinić i Aina Šmid iz Ljubljane sa delom „Žed“; prvi video autori na balkanskim prostorima, Nuša i Srečo Dragan iz Ljubljane sa delima „Lihnida“ i „Neo – Geo“ i Žan Luj Le Takon iz Pariza sa delom „Molim vas prekinite se“. Ovih sedam video dela, plus jedna video instalacija, bili su realizovani u Ohridu za deset dana, sa dve kompletne televiziske ekipe Makedonske Televizije, a montaža i postprodukcija su bili rađeni u montažnim odeljenjima Makedonske Televizije u saradnji sa kolegama: snimatelji Dimitar Vladički – Manaki i Marjan Ognenovski, producenti Rusomir Bogdanovski, Katica Trajkovska Abjanić i Gena Teodosievska, organizator Kosta Kitanovski, montažeri Bane Popović, Zoran Spasovski, Ace Boškovski i Momčilo Jakimovski, video mikser Vencislav Vojdanovski, inženjer Vlado Arsov i ton majstor Ljubin Kamčev. Snimanja u Ohridu i montaže i postprodukcija u Skopju su se odvijale paralelno, autori su autobusom putovali u Skopje na montažu. I nikome ništa nije bilo teško zato što su postojali cilj i vizija. Cilj je bio da se postigne estetski korektan kvalitet dela, a vizija da se ta dela prikažu što brojnijoj publici. U takvim je situacijama izvanredno teško raditi sa autorima individualcima, koji za jedan kadar čekaju i po ceo dan, ili opet traže da im se nađe za snimanje crveni Ford iz sedamdesetih godina, i slično.
U vreme održavanja ove Prve međunarodne video kolonije „Ohrid 89“, bili su organizovani i interesantni susreti sa poznatim ličnostima evropske, svetske i jugoslovenske video scene: Tom Van Vliet, direktor WWVF iz Amsterdama; Valerie Llouba, asistent direktora„Semaine de La video International“(St Gervais- Geneve); Lorne Falck iz poznatog Banf Center u Banfu (Kanada); Kathy Hoffman iz ICA iz Bostona (SAD),
jedna od najvećih promotora tadašnjeg jugosovenskog videa u Evropi i SAD; Dunja Blažević, urednicanekad kultne emisija TV Beograda; Daniela Purešević, novinar TV Beograda i selektor festivala „Alternativa Film Video“; poznati video autori iz Hrvatska Dalibor Martinis i Sanja Iveković;Mirela Peron,video producenticaiz Kanade i drugi.
Makedonska kritika i mediji nisu bili naklonjeni ovom mukotrpno realizovanom projektu. Rekla bih da je više bilo u pitanju nedovoljno poznavanje ove umetničke forme, filmskog jezika i eksperimenta uopšte, nego netolerantnost prema prihvaćanju samog videa.
Tog jula 1989 godine u Ohridu se je razgovaralo o različitim iskustvima, o načinu edukacije, o galeriskim i televiziskim iskustvima u prezentaciji video umetnosti, o festivalima i njihovoj ulozi u promociji video umetnosti manjih zemalja i regiona i o tome šta uopšte znači producirati dela video arta. Ovim temama su se često navraćali i selektori filmskih i video festivala, jer su se sa razvojem novih tehnologija menjala i iskustva svih učesnika uključenih u ove procese. Direktna uključenost timova u procesu organizacije, produkcije i postprodukcije ovih video dela se je sagledavala i kao savršeni edukativni metod ne samo prilagođavanja institucionalnom i vaninstitucionalnom, što i nije nešto novo, nego i kompletnom unificiranju svih činilaca u stvaranju jednog savremeno osmišljenog i kreativnog programa. I pored možda arogantnog vladanja mediumskim prostorom putem monopola koji je imala, Makedonska Televizija je bila jedina koja je imala odgovarajući „alat“ za izradu nove umetnosti i ipak je bila iskreni saradnik i dostojan promotor i nezavisnim autorima i njihovim video delima koja su postala sastavni deo televiziske programske šeme.
S druge strane, međunarodna video zajednica je sa oduševljenjem dočekala rezultate ove za njih neverojatne radionice. Nakon pretstavljanja u Hagu, Osnabriku, Ženevi, Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Zagrebu, Berlinu ... organizatori su dobili nove visokopozicionirane prijatelje i istomišljenike, kao što su bili: Andre Iten, direktor video festivalau Ženevi; Džuli Lazar, direktor Muzeja sovremene umetnosti u Los Anđelesu; Majkl Neš, direktor Long Bič muzejaza video; Džin Finli, profesor na Odelenju za mediume i video umetnost na Univerzitetuu Ouklandu i drugi. Sve ove vrlo poštovane ličnosti u svetu savremene vizuelne umetnosti uključili su prezentaciju dela sa Prve međunarodne video kolonije „Ohrid 89“ u svoje godišnje programe, tako da su praktično bili realizovani i cilj i vizija koje su organizatori bili sebi postavili. Kada bi se i danas pogledala ovih osam video dela, sa distancom od više od punih 25 godina, realno se može sagledati njihova izvanredna važnost i kao vizuelna struktura i kao svež kulturni proizvod.
Druga video kolonija se je održala januara 1992 godine, i za razliku od pokazanog entuzijazma za vreme Ohridske video kolonije, nije uspela da motiviše i zadrži ceo tim.
U to vreme koje je „mirisalo“ na rat, angažirana umetnost je bila više nego potrebna. Ali opasnost koja se nazirala pokolebala je i najhrabrije, pa se zato i video produkcija napravljena u Skopju sastojala samo od tri video dela autora Kristofa Deringa (Nemačka), Iva Krofta (Švajcarska) i Anisa Bajraktarevića (Bosna i Hercegovina). Njihova dela i u svom vizuelnom prikazu svedoče o emotivnom stresu prisutnom među članovima ekipe u vreme održavanja Druge međunarodne video kolonije „Skopje 92“.