STIVI VONDER

Utorak, 7. maj, 19.00, Studio 28

STIVI VONDER

Godine 1962. Stiven Džadkins, slep od rođenja, imao je audiciju u Motaunu. Tako je svirao (usnu harmoniku i bubnjeve) i pevao da je vlasnik kuće, Beri Gordi, uskliknuo „Dečko je čudo“! Time je rešeno pitanje umetničkog imena, na ugovoru je potpisan kao Stivi Vonder. Reklamirali su ga kao „dvanaestogodišnjeg genija“ a jedan od dva albuma koja je snimio 1962. zvao se Tribute To Uncle Ray. Poređenje sa Rejom Čarlsom, čiji nadimak beše Genius, tada se činilo (blago rečeno) preteranim. Petnaestak godina kasnije postalo je sasvim adekvatno. Sa nizom hitova u top 10 iza sebe, Stivi je u sedamdesete ušao kao oženjen čovek i kompletan muzičar: pevač, izvođač na skoro svim instrumentima, aranžer i producent. Mnogo je imao da kaže o porodičnim, društvenim i socijalnim pitanjima važnim za zajednicu. Format singla više mu nije bio dovoljan. Sačuvao je melodijsku inventivnost i osećaj za punokrvnu pesmu a kompleksniju, inovativnu muziku oslonio na nov instrument, sintisajzer, koji se u to vreme uglavnom koristio za ukrasne efekte. Posle američke turneje Roling Stonsa na kojoj je bio gost, prihvatila ga je i bela, rok publika. Na Jamajci je nastupio ’75. On i Bob Marli su bili najveći muzički heroji trećeg sveta. Na kraju decenije je pokrenuo kampanju za obeležavanje dana Martina Lutera Kinga. Na autorskim albumima iz sedamdesetih Stivi je pomirio visoki artizam i društveni angažman, kvalitet i komercijalnost. Kasnije se i njemu desilo što i drugima: zablista tek povremeno.