THE BYRDS I KANTRI ROK

Utorak, 27. oktobar u 19.00, Studio 28

Godine kada je Amerika ušla u Drugi svetski rat, po zvaničnim podacima radija najslušaniji je bio Frenk Sinatra. Afroamerikanci u to nisu verovali: kad god bi pustili Neta King Kola nastala bi pomama, njega su voleli i crni i beli. A zaista, najslušaniji i najomiljeniji beše Roj Ejkaf. Mnogo je suza zalivalo njegove kantri balade i mnoge žene su u sebi mislile: „Takav meni treba, iskren i osećajan, a ne ona baraba...“ Podaci o slušanosti su krivotvoreni jer se smatralo da zemlju koja je u ratu ne može muzički da reprezentuje nekakav „cmizdravac“ i zato što je Ejkaf bio sa sela. Podsećao je mnoge „sa vrha“ na njihovo seljačko poreklo, kojeg su se stideli.

Početkom šezdesetih, u vreme obnove, termin folk je označavao i kantri, gospel, akustični bluz... koji su kasnije izdvojeni kao posebni žanrovi. Velike diskografske kuće su potcenjivale folk i izdavale ga na etiketama tipa Folk and Primitive Music. To se promenilo najviše zahvaljujući Dilanu koji je povezao folk sa borbom za građanska prava i stigao do tzv. šire publike, do mladih ljudi. Dilan je uz The Byrds odigrao ključnu ulogu i za nastanak novog žanra, folk-roka, 1965. U to vreme centar kantrija beše Nešvil, grad u kom su republikanski političari „guslali“ o patriotizmu, crkvi i porodičnim vrednostima, osuđujući „antiamerikance“ (protivnike rata u Vijetnamu) i zabludelu omladinu.

Ponovo su The Byrds povezali dva suprotstavljena sveta albumom Sweetheart of the Rodeo, 1968., ne prvim već presudnim za uspostavljanje novog žanra. Kantri-rok beše vizija Grema Parsonsa, u to vreme člana grupe. Albumi koje su The Byrds snimali od sedamdesetih na ovamo nisu ni tako dobri ni tako značajni kao oni iz šezdesetih, ali i na njima je bilo maestralne svirke i izuzetnih pesama. A priča o počecima kantri-roka zanimljiva je i, hm, da – poučna.