БОЈАН ЈОВАНОВИЋ - ФИЛМ ПРАЗНИК

Среда, 1. април

„Рефлексивност којом се одликују његови филмови о телевизији – филмови којима се “успоставља ауторски однос унутар једног медија према другом медију” (Миодраг Милошевић) – присутна је, са ништа мање интензитета, и у Јовановићевим радовима у којима је тежиште на самом филмском апарату као централном стожеру тоталне медијске посредованости, или кинофикације, стварности. Тако, на пример, у Празнику (1983) – стилски дотераном и шаљиво осмишљеном структуралном филму (на коме би Јовановићу могао позавидети један George Landow) – гледамо кадар одбачене клозетске шоље на ливади, периодично суперимпониран са кадром екрана у празној биоскопској сали. Онтолошко питање о природи света у потпуности опхрваног медијима покретних слика овде је, софистицираним дишановским захватом, дато у форми загонетке о томе „Шта је старије: кокошка или јаје?“ Екран или оно што на њему гледамо? Јовановићеву клозетску шољу могуће је разумети као “изгубљени објекат”: као духовит коментар на Дишанов фамозни писоар – „пронађени објекат“. Но, увођењем двоструке експозиције аутор као да нам сугерише да, с обзиром да је снимљена камером, одбачена клозетска шоља заправо има статус „никад изгубљеног“ објекта. Њену слику увек је могуће пројектовати/приказати и на тај начин је, по потреби, ре-лоцирати с ливаде у простор биоскопа.“

(Павле Леви, „Свет прожет екранима: О филмовима Бојана Јовановића“)