ЕЈМИ ВАЈНХАУС

Sreda, 3. jul, 19.00, Studio 28
EJMI VAJNHAUS

Ejmi je svoj lepi kontra alt nasledila od bake Sintije, svojevremeno pevačice u grupi saksofoniste Ronija Skota. Bila je dete kada ju je Sintija zarazila džezom; i otac joj je ponekad pevušio Sinatrine hitove pred san. U desetoj je napravila prvu grupu, u trinaestoj dobila gitaru, u četrnaestoj napisala prve pesme. Kada je u šesnaestoj zapevala u National Youth Jazz Orcestra već je bila veoma dobra. I više od toga – imala je taj redak dar da prenese emociju. Kompanija za koju je potpisala ju je skrivala od javnosti do izlaska albuma Frank (2003). Muziku je bilo teško žanrovski odrediti (neo soul sa nešto daba i bosa nove i dosta džeza) a Ejmi je frazirala kao velike džez pevačice, u najboljim momentima i drugačije od njih. Izuzev perioda pomame za svingom džez nikada nije poneo tzv. najširu publiku a Vajnhaus je preko noći postasla zvezda. Isfabrikovane pop zvezde su kao paučina – mahneš rukom i nema ih; Ejmi se pojavila u nekoliko tv emisija i svakome je bilo jasno da ima i stav i harizmu, da je stvarna. Nije bila spremna za slavu i medije koji su pratili svaki njen korak, pa i pad u zavisnost od droge i samodestrukciju. Iz lične katastrofe je iznele pesme za drugi album, Back To Black (2006). Ovaj je preneo nešto od zvuka i osećaja devojačkih pop soul grupa iz šezdesetih u novo doba i postao savremeni klasik. Ejmi se transformisala u soul pevačicu. Daljih preobražaja nije bilo, umrla je u dvadeset osmoj od trovanja alkoholom. Jedna od njenih (retkih) dobrih odluka je bila da neće snimati nešto na šta ne može da bude ponosna; naša je da će fokus biti na tih nekolkiko izuzetnih pesama.