Мићунов ћошак - VAN THE MAN

Уторак, 25. фебруар, 19.00, Мала сала

Темељ Ванове соло каријере чине два његова почетна албума. Својевремено је млади Ренбо драматично објавио да је „прави живот одсутан“. За Морисона, верника, извор тог правог није на овом свету, јединствена атмосфера Astral Weeks дошла је из покушаја дослуха са оним вишим. Са таквих, мистичких путовања је и касније слао понеку разгледницу. На албуму Moondance (71) је отворио „световну“ линију чвршће структурисаних, мелодичних песама, сопствене класике је на концертима уплитао са фолк/блуз/џез/соул/рок стандардима – у том слављу за публику понекад би се све склопило и заједно би ишли до транса и прочишћења. Од великих аутора популарне музике, Ван је широј публици најмање познат. Он ретко даје интервјуе а тада прича о занатској страни и смислу музике, на питања о приватном животу одговара ћутањем или неразумљивим гунђањем. Међу површним важи за осорног. Други разлог је перфекционизам, он чак ни албумом какав је Moondance није био сасвим задовољан. Фрустрација због неуспеха да оном што чује у глави да савршен облик, у неким периодима га је гурала у вишегодишња ћутања, сумње и лутања. Ван има и промашених плоча и слабих песама; кад се оне најбоље ставе једна поред друге то је, како рече Велисављевић, нестварно добра музика. Тако лепа да се извештаји о његовом намћорлуку и склоности алкохолу примају са неком врстом олакшања и симпатије. Можда су га управо те, тако људске слабости „спасиле“ или бар допринеле да траје као катедрала. На снимцима са прошлогодишњих концерата видимо човека у озбиљним годинама (75) а чујемо глас који није изгубио скоро ништа од продорне енергије и има младићку снагу. Тело стари по законима света, глас долази из неког другог места и има своје, другачије време.